Novinar John Diamond, pišući za prestižni časopis Times o onima koji su čekali na venčanje kaže:
”Imaju se čemu nadati. Ostaviše svoje roditelje na dan venčanja i odoše u postelju te večeri kao odrasli ljudi. Toliko je toga za igru, i sve to istovremeno: nova kuća, zajedničko kikotanje za vreme pranja suđa, krevet, ispunjavanje čekovne knjižice – sve je to započelo venčanjem. Sada je to postalo zajednička pustolovina.
Mi ostali, koji odavno živimo zajedno, jutrom ustajemo, potapšemo partnera/partnerku po ramenu, odjurimo poput konja na trkama taksijem kod matičara na venčanje. Onda slušamo netaktične viceve naših kolega o onome što ćemo raditi večeras, ha-ha, a onda se vratimo kući i operemo sinoćne ostavštine. Vrlo kratko vreme koristimo naša nova prezimena, a onda shvatimo da naša čekovna knjižica i hipoteka nose naša stara imena, pa se vratimo na pređašnji način života.
Ispunjavanje čekovne knjižice vršimo nekoliko puta, ali za odlučivanje boje za hodnik nemamo iskustva i to činimo sto puta. Ne postoji ništa novo što bi nam se moglo dogoditi: razbacane čarape po kupatilu i čiji je danas red za posluživanje, jer je to već sastavni deo našeg življenja.
Novopečeni mladenci, pak mogu zajedriti na čarobno putovanje otkrivanja, dok su naši bračni planovi zaglavili u luci, jer se svađamo ko je zaboravio poneti ručak.” (The Times)
Ako se dve strane i odluče venčati, često žale zbog toga što nisu čekali sa seksom do dana venčanja. Jedan čovek koji je žalio što nije čekao sa seksom pre braka, rekao mi je da je to slično otvaranju božićnih poklona pre Božića.
(Visited 11.808 times, 1 visits today)