Uvređeni smo kada su drugi neiskreni prema nama ili kada nam se to čini. Ljuti nas što smo iznevereni, prevareni. Sebi ponekad zameramo što nismo sasvim iskreni prema drugima. Zbog toga se osećamo krivim. Jesmo li, međutim, iskreni prema sebi? To se najređe pitamo. A to je u svemu najvažnije. Kada se ljutimo zbog tuđe neiskrenosti, nije uvek stvar u tome da smo zaista obmanuti. Veoma često se samo ispostavilo da drugi nisu onakvi kakve smo ih zamišljali, kakve smo očekivali, pa i zahtevali da budu. Samo, zašto bi se iko upravljao prema našim očekivanjima, našim zahtevima? Ljudi su onakvi kakvi jesu, onakvi kakvim ih je život stvorio, i ne mogu se tek tako pretvoriti u nešto drugo, samo zato bi to nama odgovaralo.

Uostalom, ne tražimo li mi sami da nas lažu kako bi zadovoljli našu sujetu, umirili naše strahove, poštedeli, ublažili ili prikrili naše mane? Ne očekujemo li da ljudi oko nas zapostave sebe kako bi se nama posvetili, nama podredili? Neka svako sebi odgovori na ta pitanja što iskrenije može. Kada proviri istina, kada se ispostavi da drugima baš i nismo toliko važni koliko nam je izgledalo da jesmo, da nas ne smatraju višim bićima, kakva bismo želeli da budemo, da nismo centar oko koga se sve okreće, tada se, zapanjeni, šta sad to bi, varkamo zbog neiskrenosti sveta.

Besmislica. Niko ne može da nas prevari ako to sami ne želimo.

A mi, kakvi smo prema drugima?

Većina povlađuje tuđim iluzijama, iz ravnodušnosti, iz lenjosti, iz straha, iz koristoljublja. Zbog očekivanja da im se uzvrati istom merom.

Ima i drugačijih. Onih koji se, naprotiv, ponose svojom iskrenošću. Ja svakome sve saspem u lice, kažu, nikome ništa ne oćutim. Tu je iskrenost najčešće samo izgovor, samo pokriće za grubost, za omalovažavanje, za nepoštovanje tuđe ličnosti. Uvijeni u oblandu navodne iskrenosti, švercuju se ogorčeno neprijateljstvo pa i najsuroviji sadizam.

Bezobzirnost i iskrenost su različite stvari… Koliko su istine ljudi sposobni da podnesu, a da ih to žestoko ne uzdrma, uništi ili razjari, zavisi od slučaja do slučaja i od čoveka do čoveka. Naći pravu meru onoga što treba kazati pitanje je mudrosti i takta. A mudrosti i takta je na ovom svetu sve manje.

Prava mera naše iskrenosti prema drugima su naše dobre ili rđave namere, naša želja da pomognemo ili potreba da povredimo.

Nemoguće je biti iskren prema drugima ukoliko nismo iskreni prema sebi. Sve dok sebe ne sagledamo u pravom svetlu, ne možemo videti druge onakvima kakvi jesu. I oni će se, kao i mi sami, gubiti u maglama naših samoobmana. Sve dok ne budemo načisto sa sobom, imaćemo posla sa utvarama koje smo sami stvorili, umesto sa stvarnim bićima.

Da nas drugi ne bi varali, i da ne bismo varali druge, neophodno je da prestanemo da varamo sebe. Sve dok lažemo sebe, lagaćemo svet oko sebe, i zahtevati da nas lažu.

Budimo iskreni prema sebi. Ne pretvarajmo se pred sobom. To je suština i osnov svega.

Izvor: iza-ogledala