Autor: Helena Rosandić

Juče sam u razgovoru sa prijateljicom, čije mišljenje i intelekt jako cenim, čula reči o kojima još uvek razmišljam: „Trudim se da se što više isključim iz ove nepijatne stvarnosti oko nas. Družim se sa malim brojem ljudi, dok sa ostalim ne ulazim u dublje razgovore“. Zapitala sam se da li beg od neprijatne stvarnosti sa sobom nosi posledicu da stvarnost počinje da odbija nas? 

Na umu mi je sada priča o šnajderu koji je živi u malom selu u dolini reke. Opisivali su ga kao vrednog čovjeka, pažljivog i brižnog prema porodici i supruzi. Međutim, šnajder je imao jednu teškoću, nije mogao da radi u bučnom prostoru. Porodica ga je razumela i trudili su se da budu što tiši dok je on pravio odela koja su izgledala kao prava umetnička dela. No, problem su predstavljali komšijski psi. Pokušavao je na razne načine da razgovara sa komšijom da umiri pse, ali bezuspešno. Na kraju je šnajder došao na ideju da od voska napravi čepove za uši. Tišina je doprinela da prvi put nakon mnogo godina radi u miru i oseća sreću. Dok je šnajder uživao u svom blagostanju, to nije bio slučaj i sa njegovom porodicom i mušterijama. Na bilo koji komentar ili zahtev on nije reagovao. Tako su prošle godine. Mušterija je bilo sve manje i manje. Supruga se ljutila, postavljala pitanja, sama davala odgovore, ali bez suprugove reakcije. Jednog dana šnajderova supruga je odlučila da joj je dosta svega i da želi da napusti muža. Jasno vam je da su čepovi od voska i dalje bili u njegovim ušima. No, na sreću na dan njenog pakovanja bio je sunčan dan i vosak je počeo da se topi. Kada je primetio da iz ušiju curi vosak, supruga je u radionicu ušla sa rečima: „Zbogom, odlazim, dosta mi je svega“. Šnajder se trgao shvativši da odavno nije čuo ženin glas. Bio je zbunjen i iznenađen. Čuo je još mnoge zvukove, između ostalog i lavež komšijskih pasa. U tom trenutku osetio je nemoć, jer je shvatio kakvu glupost je napravio, učinivši sebe gluvim za lavež, isključio je i sve ostalo.

Isključujući se iz stvarnosti nismo ni svesni da je to opasnost, iako u prvi mah izgleda da je to olakšanje što ne moramo da se suočavamo sa istinom koja nas užasava. Porodični odnosi nisu tako loši ako se ne bavimo problemima oko nas, neki od vas tako razmišljaju. Otkad ste shvatili da ukoliko nemate preporuku za posao nemate šanse da počnete da radite, prestali ste da verujete da će vaš CV neko pročitati. Odlučili ste da rođak sa kojim ste u konfliktu nije vredan truda i prestali ste da ga zovete kako ne biste morali da se mučite oko toga šta da mu kažete. Shvatili ste da je honorar koji dobijate jako nizak i prestali ste da se trudite da vaš posao odradite kvalitetnije.

Pitam se kakvo je osećanje? Da li je moguće selektivno se isljučiti iz stvarnosti? Lično i praktično iskustvo mi nagoveštava da kada čovek počne selektivno da se isključuje, vrlo brzo upadne u zamku potpunog isključivanja, i razvija sposobnost „globalnog off modela“. Isključenost sa sobom povlači doživljaj otuđenosti, anesteziranosti, nepovezanosti, hladnoće.

Tridesetogodišnja lepa žena svoju isključenost objašnjava tako što govori da nikada nije htela svesno da se distancira od porodice i prijatelja: „Posle izvesnog vremena postalo mi je lakše da ne bih slušala suprugove kritike i ljubomorne scene da se prosto isključim iz kontakta sa drugim ljudima, kako ne bih slušala njegove drame. To je trajalo jedanaest godina. Sada osećam da su mi ne samo prijatelji i porodica daleko, već i supruga doživljavam kao potpunog stranca“.

Isključenost iz realnosti je lagan put koji vodi ka tamnici. Utamničeni upadamo u stanje paralize, nepokretnosti i anesteziranosti. Teško je iz tog stanja donositi odluke i pronalaziti motivaciju za promenom. Problem ne trpi odsecanje od njega, on zahteva rešenje. Isključivanje vas ne štiti od bola jer sve što se potisne kad tad vreba da izađe na površinu. Sve emocije koje ste sklonili i sakrili, sve istine u koje ne želite da verujete, svaki san, svaka fantazija čekaju da izađu. Pokušajte da osvestite visoku cenu realnosti koju plaćate isključivanjem.

Izvor: zena sam ja