Na visini od deset hiljada metara, negde između Bafala i Čikaga, ostavio je časopis u mrežu ispred sebe i, okrenuvši se prema meni, upitao:

“Čime se bavite?”

 “Bavim se bračnim savetovanjem i držim seminare za usavršavanje braka.”, odgovorio sam mirno.

“Odavno želim da nekome postavim jedno pitanje”, nastavio je moj saputnik, željan razgovora. “Šta se posle venčanja događa s ljubavlju?”. Napustivši svaku nadu da ću malo prodremati, upitao sam: “Zašto me to pitate?”

“Pa”, započeo je on, “Imam iza sebe tri braka i svaki put je bilo prekrasno dok se nismo venčali. Na neki način, posle venčanja sve se menjalo. Nestajalo je sve ljubavi koju sam mislio da osećam prema njima i ljubavi koju su one osećale prema meni. Mislim da sam inteligentna osoba. Uspešno vodim svoje poslove, ali to nikako ne mogu da razumem!”

“Koliko ste dugo bili u braku?”

“Prvi put oko deset godina! Drugi put tri godine, a poslednji je trajao oko šest godina.”

“Da li je vaša ljubav nestajala odmah posle venčanja ili se polako i postepeno hladila?”

“U drugom braku je krenulo naopako od samog početka. Nemam pojma šta se to dogodilo. Mislio sam da se volimo, ali je već i bračno putovanje bilo katastrofa i nikada se od njega nismo oporavili. Poznavali smo se pre braka oko šest meseci. Bila je to zaista strasna veza. Uzbudljiva. A posle venčanja svađe su počele od prvog dana.

U prvom braku su prve tri-četiri godine bile dobre, sve dok se nije rodilo naše prvo dete. Kada se ono rodilo, osetio sam da je svu pažnju posvećivala njemu i da joj ja više uopšte nisam vaažan. Činilo mi se da joj je jedini životni cilj bilo dete i da joj posle toga uopšte nisam potreban.”

“Da li ste joj to i kazali?”

“Kako da ne! Podivljala je. Kazala mi je da ne shvatam šta znači dvadeset i četiri sata dežurati kraj deteta. Da moram imati mnogo više razumevanja prema njoj i pomagati joj u kući. Pokušao sam, ali to nije donelo nikakvu promenu. Sve više smo se razdvajali. Posle nekog vremena od ljubavi nije ostalo ništa, samo mrtvilo. Oboje smo se složili da je našem braku došao kraj.

Moj poslednji brak? Stvarno sam mislio da će taj put biti drugačije. Bio sam razveden tri godine. Sastajali smo se dve godine. Verovao sam da znamo šta radimo i pomilsio da prvi put u životu zaista istinski volim i da znam šta znači biti voljen.

Ne verujem da sam se promenio posle venčanja. Nastavio sam da joj pokazujem ljubav kao i pre braka. Govorio sam joj da je lepa, koliko je volim i koliko sam ponosan što sam njen muž.

Međutim, nekoliko meseci posle braka počela je da prigovara, isprva zbog beznačajnih stvari – da nisam izneo smeće, da nisam stavio odeću u ormar. Kasnije je počela kritikovati moj karakter, govorila je da je izgubila poverenje u mene, optuživala me je za neverstvo. Postala je potpuno negativna, dok je pre braka bila jedna od najpozitivnijih osoba koje sam poznavao. To me je, između ostalog, i privuklo njoj. Nikada nije ni zbog čega prigovarala.

Sve što sam učinio bilo je prekrasno, ali posle venčanja nisam ništa uspevao obaviti kako valja. Zaista ne znam šta se dogodilo. Konačno sam prestao da je volim i počeo sam i ja da zameram. Bilo je očigledno da me ne voli. Složili smo se da naš zajednički život više nema svrhe, pa smo se rastali.

To je bilo pre godinu dana. Zato se i pitam: šta se to događa s ljubavlju posle venčanja? Da li je moje iskustvo uobičajeno? Da li zbog toga ima toliko razvoda? Ni sam ne mogu da poverujem da se meni to dogodilo tri puta. Oni koji se ne rastanu, da li nauče da žive u atmosferi emocionalne praznine ili u nekim brakovima ljubav ipak ostane živa? Ako je tako, na koji način?”

Pitanja koja je postavio moj saputnik sa sedišta 5A danas postavlja na hiljade venčanih i rastavljenih parova. Neki ih postavljaju prijateljima, neki bračnim savetnicima ili sveštenicima, a neki i sebi. Ponekad su odgovori zaogrnuti u skoro nerazumljiv žargon psiholoških istraživanja. Ponekad su prožeti humorom ili folklorom. Većina narodnih šala i poslovica sadrži u sebi deo istine, ali ne pomažu više od aspirina bolesniku koji umire od raka. Želja za romantičnom ljubavlju u braku duboko je ukorenjena u našu prirodu, u našu psihologiju. Skoro svaki popularni časopis donosi u svakom broju poneki članak o čuvanju ljubavi u braku. Knjiga o toj temi ima u izobilju. Time se bave televizijske i radio emisije. Čuvanje ljubavi u braku je vrlo ozbiljan problem.

Iako ima toliko knjiga, časopisa i stručne pomoći na raspolaganju, kako je moguće da tako malo bračnih parova poznaje tajnu održavanja ljubavi i posle venčanja? Kako to da bračni parovi posećuju seminare o braku, saslušaju sve sjajne predloge kako da poboljšaju svoju međusobnu komunikaciju, vrate se kući i zaključe da su potpuno nemoćni da primene dobijene savete? Kako je moguće da pročitamo članak o 101 načinu za iskazivanje ljubavi prema bračnom drugu, da odaberemo nekoliko načina koji nam se čine najprikladniji, isprobamo ih, a naš partner uopšte ne primećuje sam naš trud? I tako onda odustajemo od svega i vraćamo se uobičajenom načinu života.

Želimo li da budemo uspešni u prenošenju ljubavi moramo naučiti primarni jezik ljubavi svog bračnog druga!

Problem je samo u tome što smo izgleda zaboravili jednu osnovnu istinu: ljudi govore različitim jezicima ljubavi! Na području jezika postoje mnoge jezičke grupe: japanska, kineska, španska, engleska, portugalska, grčka, nemačka, fransuska, slovenska i mnoge druge. Većina od nas odrasta učeći jezik svojih roditelja i suseda i taj jezik nam postaje primarni, maternji jezik. Kasnije možemo naučiti i druge jezike, ali obično uz mnogo napora. Ti drugi jezici nam postaju sekundarni jezici.

Svoj primarni jezik najbolje razumemo i govorimo. Osećamo se najugodnije kada se njime služimo. Međutim, što se više služimo sekundarnim jezikom, bolje se osećamo govoreći njime. Ukoliko govorimo isključivo svojim primarnim jezikom i sretnemo nekoga koji se služi samo svojim, različitim od našega, međusobna komunikacija će biti vrlo ograničena. Moraćemo se osloniti na davanje znakova prstima, na glumu i na crtanje. Možemo komunicirati, ali teško. Jezičke različitosti su sastavni deo ljudske kulture. Želimo li, dakle, komunicirati s pripadnicima drugih naroda, moramo naučiti jezik onih s kojima dolazimo u dodir.

Slično je i na području ljubavi. Vaš emocionalni jezik ljubavi i jezik vašeg partnera mogu se razlikovati kao kineski ili engleski. Bez obzira koliko da se trudite da izrazite ljubav na svom jeziku, ukoliko vaš partner razume samo kineski, nikada mu nećete objasniti koliko ga volite. Moj prijatelj iz aviona obraćao se svojoj ženi jezikom izaražavanja priznanja: «Govorio sam joj koliko je volim, da je lepa, da sam ponosan što sam njen muž!» Izražavao joj je svoju ljubav, bio je pri tome iskren, ali ona nije razumela njegov jezik. Možda je pokušavala da otkrije ljubav u njegovom ponašanju, ali nije uspevala. Nije dovoljno da budemo iskreni! Moramo biti spremni da učimo jezik svoga partnera ako želimo uspešno komunicirati s njime jezikom ljubavi! Posle dvadeset godina iskustva u savetovanju bračnih partnera došao sam do zaključka da u stvari postoji pet emocionalnih jezika ljubavi – pet načina na koje ljudi izražavaju i razumeju emocionalnu ljubav. Na području lingvistike, jezici mogu da imaju mnogobrojne dijalekte i varijante. Slično tome, i pet osnovnih jezika ljubavi imaju svoje dijalekte. To objašnjava članke u časopisima s naslovom: “Deset načina da svome bračnom drugu pokažete ljubav” ili “Dvadeset načina da svoga muža zadržite kod kuće” ili “Tri stotine šezdeset i pet načina izražavanja ljubavi u braku. Ipak, prema mojem mišljenju, ne postoji deset ili dvadeset ili 365 jezika ljubavi, već samo pet. Međutim, mogu da postoje mnogi dijalekti.

Način na koji ćete izraziti svoju ljubav ograničen je samo vašom maštom. Važno je da progovorite jezikom ljubavi svoga partnera. Odavno je već poznato da dete već u ranom detinjstvu razvija svoju jedinstvenu emocionalnu strukturu. Neka deca, na primer, pate od osećanja niže vrednosti, dok druga razvijaju zdravu svest o vlastitoj vrednosti. Neka deca pate od osećanja nesigurnosti, dok su druga sigurna u sebe. Neka deca odrastaju sa osećanjem da su voljena, željena i cenjena, dok druga osećaju da su nevoljena, neželjena i necenjena. Deca koja osećaju da ih roditelji i vršnjaci vole, razviće svoj primarni emocionalni jezik ljubavi utemeljen na svom jedinstvenom psihološkom profilu i načinu na koji su im roditelji i druge osobe značajne u njihovom životu izražavale svoju ljubav. Ona će, dakle, progovoriti svojim primarnim jezikom ljubavi i razumeće one koji se njime obraćaju. Kasnije mogu naučiti i druge jezike ljubavi, ali će se uvek najugodnije osećati kada komuniciraju na svom primarnom jeziku.

Deca, koja ne osećaju da ih roditelji i vršnjaci vole, takođe će progovoriti svojim jezikom ljubavi. Međutim, taj jezik će biti siromašan i nerazvijen, na sličan način kao što neka deca nikada ne savladaju osnovna pravila gramatike i sintakse. To prvobitno loše programiranje ne znači da ona nikada ne mogu postati dobri komunikatori ljubavi. Ali znači da na tome moraju daleko marljivije raditi od one koja su imala neki pozitivni model. Isto tako, deca koja su odrasla s nerazvijenim osećanjem emocionalne ljubavi mogu naučiti da prepoznaju ljubav i da je prenesu, ali će u to morati da ulože mnogo više truda od one dece koja su odrasla u zdravoj emocionalnoj atmosferi, okružena ljubavlju. 

Vrlo se retko događa da muž i žena govore istim primarnim emocionalnim jezikom ljubavi. Svi nastojimo da svoju ljubav izražavamo svojim primarnim jezikom ljubavi, ali se obično zbunimo kada naš partner ne razume šta želimo da mu kažemo. Mi izražavamo svoju ljubav, ali poruka ne stiže do primaoca, jer mu se obraćamo njemu nerazumljivim jezikom. U tome je suština celog problema. Kada jednom otkrijemo svih pet osnovnih jezika ljubavi i prepoznamo kojim od njih mi sami govorimo, kada prepoznamo primarni jezik svoga partnera, tada ćemo imati na raspolaganju dovoljno informacija da pravilno primenimo savete iz novina i časopisa.

Kada jednom uspete da odredite primarni jezik svoga partnera i kada naučite da njime govorite, verujem da ćete otkriti ključ uspešnog i trajnog braka ispunjenog ljubavlju. Ljubav ne mora da ispari posle venčanja, ali da bismo je održali u životu, moramo uložiti napor da naučimo sekundarni jezik ljubavi, jezik svoga partnera. Ne možemo se osloniti na svoj jezik ukoliko ga partner ne razume. Ukoliko želimo da ga on razume moramo progovoriti na njegovom primarnom jeziku. 

Odlomak iz knjige “Pet jezika ljubavi”